Piše: Ramadan Ilazi
Malo je pitanja na Kosovu koja izazivaju snažnije reakcije od pitanja obrazovanja na srpskom jeziku. Sjedinjene Američke Države i Evropska unija smatraju ga crvenom linijom koju Vlada Kosova ne bi trebalo da pređe kada je reč o nastojanjima da integriše kosovske Srbe. U najmanju ruku, reč je o veoma osetljivom pitanju. Međutim, nedavno istraživanje sprovedeno među 500 ispitanika iz albanske zajednice na Kosovu, koje je realizovala NVO CASA, ukazuje da je javno mnjenje znatno nijansiranije od političkog diskursa koji prati ovu temu. Nalazi dovode u pitanje nekoliko pretpostavki koje već dugo oblikuju način na koji govorimo o obrazovanju na srpskom jeziku na Kosovu. Najvažnije je to što ukazuju da glavna prepreka ili izazov integraciji možda nije otpor javnosti, pa čak ni pravna nejasnoća, već nedostatak informacija ili svesti, pa čak, moglo bi se reći, i političke imaginacije.
Na Kosovu postoje dva paralelna obrazovna sistema. Jedan funkcioniše u okviru kosovskih institucija i pravnog sistema. Drugi finansira i njime upravlja Srbija, a on u velikoj meri funkcioniše izvan obrazovnog sistema Kosova. U mnogim opštinama škole koje rade prema dva različita nastavna programa postoje jedna pored druge, ponekad čak i u istim zgradama, ali praktično bez ikakve institucionalne saradnje.
Ova realnost često se predstavlja kao trajna, gotovo prirodna, ali ona nije ni jedno ni drugo.
Ono što je posebno upečatljivo i veoma važno istaći iz ovog istraživanja jeste da kosovski Albanci ne odbacuju obrazovanje na srpskom jeziku. Naprotiv, gotovo 89% ispitanika slaže se da bi učenici iz srpske zajednice na Kosovu trebalo da imaju pravo da se obrazuju na svom maternjem jeziku. To bi suštinski trebalo da promeni način na koji se ovo pitanje postavlja.
Dakle, rasprava se ne vodi o jezičkim pravima. Javnost je to pitanje, u velikoj meri, već razrešila, kao što je prethodno navedeno.
Prava rasprava tiče se institucionalne nadležnosti.
Velika većina ispitanika iz albanske zajednice na Kosovu prihvata obrazovanje na srpskom jeziku, udžbenike proizvedene u Srbiji pod određenim uslovima, kao i nastavnike iz Srbije, pod uslovom da su njihove kvalifikacije priznate i da imaju važeće radne dozvole. Ono što odbacuju jeste ideja da obrazovne ustanove funkcionišu u potpunosti izvan kosovskog pravnog i regulatornog okvira.
Ova razlika je važna, jer pokazuje da postoji jaz između političke retorike i stvarnih stavova javnosti.
Godinama su rasprave o obrazovanju na srpskom jeziku često predstavljane kao sukob između zaštite prava nevećinskih zajednica i potvrđivanja državnog suvereniteta. Istraživanje ukazuje da većina kosovskih Albanaca ova dva cilja ne vidi kao međusobno suprotstavljena. Smatraju da srpska zajednica treba da očuva svoj jezik i obrazovni identitet, dok obrazovne ustanove istovremeno funkcionišu unutar pravnog poretka Kosova.
U mnogo čemu, takav stav je već sadržan u kosovskom zakonodavstvu.
Ustav Kosova i zakoni koji su potom usvojeni, kao što je Zakon br. 03/L-068 o obrazovanju u opštinama Republike Kosovo, pružaju široku zaštitu obrazovanju na jezicima zajednica. Oni omogućavaju upotrebu nastavnih planova i programa i udžbenika na srpskom jeziku pod određenim uslovima, priznaju nadležnosti opština u oblasti obrazovanja i uspostavljaju mehanizme za akreditaciju i obezbeđivanje kvaliteta. Drugim rečima, ono što Zakon br. 03/L-068 u Poglavlju V, čini se, sugeriše jeste da integracija obrazovanja na srpskom jeziku na Kosovu podrazumeva legitimizaciju i legalizaciju ovog sektora, a ne njegovu asimilaciju.
Član 12 ovog zakona navodi da „škole u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku mogu primenjivati nastavne planove i programe ili udžbenike koje je izradilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije, nakon obaveštavanja Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnologije Republike Kosovo“. Drugim rečima, zakon ne govori o potrebi da škole menjaju svoj sistem, na primer da sa sadašnje strukture 4+4+4, koja se i dalje primenjuje u obrazovanju na srpskom jeziku na Kosovu, pređu na kosovski sistem 5+4+3, niti sprečava Srbiju da finansira škole ili nalaže raskid ugovora nastavnika.
Zakon o lokalnoj samoupravi Kosova u članu 21 navodi da će „Opština Severna Mitrovica biti nadležna za pružanje visokog obrazovanja, uključujući registraciju i licenciranje obrazovnih ustanova, zapošljavanje, isplatu zarada i obuku nastavnog i administrativnog osoblja“. Zakon br. 03/L-068 u članu 14 navodi da će Opština Severna Mitrovica biti odgovorna za „Univerzitet u Mitrovici/Severnoj Mitrovici“, koji će biti „autonomna javna ustanova visokog obrazovanja“. Drugim rečima, Opština Severna Mitrovica danas može da odluči da iskoristi ovu nadležnost i osnuje univerzitet, a zatim da, putem memoranduma o razumevanju ili saradnji, prenese osoblje, prostorije i studente sa Univerziteta u Prištini sa sedištem u Severnoj Mitrovici. Pitanje je zbog čega odlučuje da to ne učini.
Tu postaje važan drugi ključni nalaz.
Većina ljudi ovo ne zna.
Više od 73 odsto ispitanika nije znalo ili nije bilo sigurno da kosovsko zakonodavstvo već uređuje akreditaciju i odobravanje nastavnih programa za obrazovne ustanove na srpskom jeziku koje funkcionišu na Kosovu. Više od 60 odsto navodi da zna malo ili ništa o tome šta se zapravo predaje u školama na srpskom jeziku na Kosovu. Gotovo isti procenat ne može da proceni da li se javne rasprave o ovoj temi zasnivaju na tačnim informacijama.
Ovi podaci bi trebalo da zabrinu donosioce odluka mnogo više od pitanja da li javnost podržava ili se protivi integraciji.
Društvo ne može da vodi smislen razgovor o integraciji obrazovanja ako većini nedostaju osnovne informacije o pravnom okviru koji uređuje ovu oblast.
Zapravo, jedan od najzanimljivijih nalaza istraživanja jeste velika zastupljenost neutralnih stavova. Četrdeset jedan odsto ispitanika niti podržava niti se protivi integraciji. Gotovo polovina nije sigurna da li postojeća podela predstavlja rizik za dugoročnu stabilnost Kosova.
Neki bi ove odgovore mogli da protumače kao ravnodušnost.
Ja bih ih protumačio drugačije — zašto da ne
Neutralna kategorija više liči na odloženo donošenje suda nego na pasivno prihvatanje. Mnogi ispitanici jednostavno ne osećaju da imaju dovoljno informacija da bi zauzeli stav.
To predstavlja izazov, ali i priliku.
Za razliku od duboko polarizovanih pitanja, kod kojih su stavovi čvrsto ukorenjeni ili učvršćeni, mišljenja o integraciji obrazovanja na Kosovu ostaju relativno promenljiva. Istraživanje sugeriše da stavovi javnosti još nisu čvrsto formirani upravo zato što je razumevanje ove teme nepotpuno.
Možda je najviše zanemarena pouka iz ovih nalaza to što i sam status quo proizvodi posledice koje u velikoj meri ostaju nevidljive.
Dva obrazovna sistema postoje odvojeno još od 1999. godine. Čitava jedna generacija odrasla je uz minimalnu interakciju između učenika iz albanske i srpske zajednice na Kosovu. Različiti istorijski narativi nastavljaju da se razvijaju paralelno. Društveni kontakti ostaju ograničeni.
Zanimljivo je da istraživanje ne pokazuje široko rasprostranjeni alarmizam u vezi s tim. Većina ispitanika situaciju ne doživljava kao neposrednu krizu.
Međutim, kada ih pitamo o narednih pet do deset godina, prepoznaju neke poznate rizike, poput slabljenja društvene kohezije, dubljeg razdvajanja zajednica, suprotstavljenih istorijskih narativa i dugoročne političke nestabilnosti.
Drugim rečima, građani Kosova — i Albanci i Srbi, u ovom slučaju — možda obrazovnu segregaciju ne vide kao neku vrstu vanredne situacije. Ali je sve više doživljavaju kao nešto što dugoročno nije održivo.
Ova razlika je važna, jer ne zahteva svaki problem hitnu intervenciju. Neki problemi zahtevaju istrajnost i strpljenje. Integracija obrazovanja spada u tu kategoriju.
Put napred gotovo sigurno neće doći kroz eventualne izvršne mere Vlade Kosova koje nisu koordinisane sa partnerima ili nemaju saglasnost srpske zajednice na Kosovu. Biće potrebno nešto manje dramatično, ali znatno zahtevnije: strpljiva izgradnja institucija, komunikacija, izgradnja poverenja, konsultacije sa kosovskim Srbima i ozbiljan napor da se objasni šta integracija zapravo znači.
Jer integracija ne znači ukidanje niti postepeno gašenje obrazovanja na srpskom jeziku.
Ne znači asimilaciju.
I ne znači nametanje uniformnosti ili konformizma.
U svom najosnovnijem smislu, integracija znači da obrazovne ustanove funkcionišu unutar zajedničkog pravnog okvira, a da istovremeno zadržavaju strukturu, sistem i, naravno, jezička i kulturna prava radi čije zaštite su i uspostavljene.
Kosovo već poseduje veliki deo tog okvira. Ono što mu nedostaje jesu poverenje, politički konsenzus i razumevanje javnosti.
Predugo je razgovor o obrazovanju na srpskom jeziku bio vođen kroz izrazito apstraktne političke rasprave. Istraživanje NVO CASA o ovoj temi sugeriše da građani postavljaju mnogo praktičnija pitanja — o pravnom i policy okviru i o tome šta čitav proces zapravo znači u praksi.
Ta pitanja zaslužuju bolje odgovore od onih koje trenutno nudi naša politička rasprava.
Jer budućnost obrazovanja na Kosovu, na kraju krajeva, nije pitanje toga ko kontroliše zgradu neke škole.
Pitanje je da li će buduće generacije nastaviti da odrastaju u paralelnim stvarnostima ili će moći da počnu da dele dovoljno institucionalnog prostora da zamisle zajedničku budućnost.
To nije pitanje prava. Čvrsto verujem da je to pitanje političkog izbora svih uključenih strana, uključujući i građane Kosova iz srpske zajednice.
Ramadan Ilazi trenutno obavlja funkciju rukovodioca istraživanja u Kosovskom centru za bezbednosne studije (KCSS). Doktorirao je politiku i međunarodne odnose na Dublin City University u Irskoj, a zvanje Master of Letters iz studija mira i konflikta stekao je na Univerzitetu St Andrews u Škotskoj, kao stipendista programa Chevening. Dani je takođe istraživački saradnik Programa za Jugoistočnu Evropu Helenske fondacije za evropsku i spoljnu politiku (ELIAMEP). Prethodno je obavljao funkciju zamenika ministra Kosova za evropske integracije od 2015. do 2016. godine. Među njegovim najnovijim knjigama su Negotiating Peace in Kosovo: Local Perspective on European Union Mediation Efforts (Palgrave Macmillan, 2024), koju je napisao zajedno sa Bekimom Collakuom i Fisnikom Rexhepijem, kao i The European Union and Everyday Statebuilding: The Case of Kosovo (Routledge, 2022).
Ovaj autorski tekst deo je istraživačke inicijative „Teška pitanja pred nama: Obrazovni sistem kosovskih Srba“, koju sprovodi NVO CASA. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne odražavaju nužno stavove NVO CASA niti donatora koji podržava istraživanje.
